(Поводом текста "Мали човек, или о фуснотама и барикадама")

Растислав Динић ме, тако, оптужује да у фуснотама прикривам баш оно што у главном тексту и тврдим. Доиста необичан начин прикривања.

Оно што нам Антонић у тексту „Пораз геј лобија“ нуди јесте стара и већ пуно пута прежвакана прича о завери изопачене, богате и моћне мањине Иксова, упереној против сиромашног, али вредног, поштеног и моралног „малог човека“.

(Поводом текста „Аналитичарски кеш” )

Вероватно у функцији застрашивања, у писму ЛДП-а, уз моје име, стоји и једно злокобно-претеће „још увек колумниста `Политике`”. Да, још увек, па шта? Да ли тиме ЛДП можда опомиње ново уредништво?

(Поводом текста „Победићемо Тадића” )

Моју изјаву Вучић је протумачио као део неке „политичке завере“ у којој учествује моја маленкост, читав НСПМ и неки политички центри моћи из власти и опозиције.

Коментар господина Бранка Радуна да се Томислав Николић у свом наводном преображају руководио логиком „кад не могу да их победим, хајде да им се придружим” показује сву малициозност коју неко према политичком неистомишљенику може да покаже.

У чему је тајна утицаја Нове српске политичке мисли? Пре свега у отворености уређивачке политике, настојању да се постигне што већа објективност у анализи политичких догађаја и политичких актера.

Јер, ако професор Владимир Илић износи тако очигледне неистине о Слађану Николићу које је лако проверити, логично је поставити питање износи ли можда неистине и у својим извештајима о међунационалним инцидентима у Србији.

Држећи се идеје универзализације, стижемо до тога зашто левица никада није и не сме да буде борба за партикуларност. Борба, ако ћемо тако, за личну, националну итд. слободу, за било какву појединачну слободу.